Pi­še: mr Snje­ža­na Pa­vi­će­vić

Bom­bar­do­va­nje SRJ i oku­pa­ci­ja Ko­so­va i Me­to­hi­je pred­sta­vlja­ju sa­mo epi­zo­de ra­ta ko­ji je po­ve­den pro­tiv Ju­go­sla­vi­je 1991. go­di­ne. Zlo­u­po­tre­ba mi­rov­nih sna­ga u post­hlad­no­ra­tov­skom pe­ri­o­du u Ju­go­sla­vi­ji još je je­dan do­kaz o te­škoj kri­zi u ko­je su upa­le UN i o po­tre­bi te­melj­ne re­for­me.
U od­no­su na Ju­go­sla­vi­ju, Uje­di­nje­ne na­ci­je ni­su ko­ri­sti­le re­dov­ne me­ha­ni­zme, ni­su rje­ša­va­le kri­zu ab ini­tio, ana­li­zom uzro­ka. Su­štin­ski ne­sprem­ne, UN se uop­šte ni­su mi­je­ša­le u ju­go­slo­ven­sku kri­zu sve do 25. sep­tem­bra 1991. go­di­ne, ka­da je Sa­vjet bez­bjed­no­sti UN uveo em­bar­go na uvoz oruž­ja. UN se po­tom uklju­ču­ju u pro­ces rje­še­nja kri­ze, ko­ji je za­po­če­la EZ, do­no­se Re­zo­lu­ci­ju 713 i od­mah pre­la­ze na pri­mje­nu pri­nud­nih mje­ra. Ta­ko do­la­zi do naj­gru­bljeg kr­še­nja Po­ve­lje UN, od­no­sno ne­po­što­va­nja te­ri­to­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta i su­ve­re­ni­te­ta dr­ža­ve čla­ni­ce UN. Sve da­lje ak­tiv­no­sti i sve ka­sni­je re­zo­lu­ci­je bi­le su u ci­lju „ga­ran­to­va­nja te­ri­to­ri­ja­nog in­te­gri­te­ta i gra­ni­ca“ se­ce­si­o­ni­stič­kih re­pu­bli­ka i za­šti­te nji­ho­vih in­te­re­sa, a ne po­mo­ći svom na­pad­nu­tom čla­nu – dr­ža­vi Ju­go­sla­vi­ji. Po­ve­lja UN oba­ve­zu­je dr­ža­ve čla­ni­ce na za­šti­tu čla­na UN, u ko­je je ula­zi­la Ju­go­sla­vi­ja, pot­pi­si­va­njem De­kla­ra­ci­je UN od 1. ja­nu­a­ra 1942. go­di­ne.
Ovo du­bo­ko pro­tiv­prav­no sta­nje nu­žno je do­ve­lo do za­mje­ne te­ze o žr­tvi i agre­so­ru. Kva­li­fi­ka­ci­ja dje­la je iz­o­sta­la. Ni­je se spo­mi­nja­la oru­ža­na se­ce­si­ja ile­gal­no na­o­ru­ža­nih pa­ra­voj­nih sna­ga, ko­ja je do­ve­la do gra­đan­skog ra­ta. Se­ce­si­ja je bi­la tu­ma­če­na kao „oslo­bo­di­lač­ki čin“, a oču­va­nje dr­ža­ve „akt agre­si­je“.
Do­ne­se­na je Re­zo­lu­ci­ja 724, de­cem­bra 1991. go­di­ne, od ka­da Uje­di­nje­ne na­ci­je na osno­vu man­da­ta oču­va­nja mi­ra (pe­a­ce­ke­e­ping), ras­po­re­đu­ju sna­ge NA­TO ze­ma­lja na oku­pi­ra­na pod­ruč­ja. Na po­čet­ku na te­ri­to­ri­ju pro­kla­mo­va­ne Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne, a po­tom u Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. Te mi­rov­ne sna­ge su se bez obra­zlo­že­nja i do­dat­nih re­zo­lu­ci­ja ši­ri­le i po­ve­ća­va­le. Upu­će­ne su i u Ma­ke­do­ni­ju, zbog „za­bri­nu­to­sti“ zbog ugro­ža­va­nja nje­ne te­ri­to­ri­je.
Ove mi­rov­ne sna­ge u Ju­go­sla­vi­ji ni­su ima­le ne­u­tral­nu funk­ci­ju, već su od sa­mog po­čet­ka sta­vlje­ne u slu­žbu se­ce­si­je. Na zo­ne u Hr­vat­skoj ko­je su bi­le pod nji­ho­vom za­šti­tom iz­vr­še­na je agre­si­ja od stra­ne hr­vat­ske ar­mi­je, ko­ja je re­zul­ti­ra­la bi­blij­skim eg­zo­du­som vi­še od 250.000 Sr­ba ko­ji su pro­tje­ra­ni sa svo­jih og­nji­šta, a na sli­čan na­čin je okon­ča­na i „mi­rov­na mi­si­ja“ UN u BiH.
Ovaj sce­na­rio ko­ji je pri­mi­je­njen u Slo­ve­ni­ji, Hr­vat­skoj, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pri­mje­njen je i na Ko­so­vu. Čla­ni­ce NA­TO-a, pred­vo­đe­ne SAD, svr­sta­le su se na stra­nu po­bu­nje­ni­ka, u su­prot­no­sti sa osnov­nim prin­ci­pi­ma me­đu­na­rod­nog pra­va.
U to­ku 1997. i 1998. go­di­ne po­če­le su ma­sov­ne oru­ža­ne ope­ra­ci­je tzv. OVK , uz ne­za­pam­ćen te­ror nad ci­vil­nim srp­skim sta­nov­ni­štvom, kao i nad „ne­lo­jal­nim“ Al­ban­ci­ma. U skla­du sa Usta­vom SRJ i na osno­vu čla­na 51. Po­ve­lje UN o pra­vu na sa­mo­od­bra­nu, Ju­go­sla­vi­ja je pred­u­ze­la mje­re u ci­lju gu­še­nja po­bu­ne. Po­nu­đe­ni spo­ra­zum (Ram­bu­je i Pa­riz), ko­jem je pret­ho­di­lo ne­ko­li­ko sa­sta­na­ka na vi­so­kom ni­vou bio je ul­ti­ma­ti­van, a zna­čio je kom­plet­no po­vla­če­nje voj­nih i po­li­cij­skih sna­ga sa Ko­so­va i efek­tiv­nu oku­pa­ci­ju Ko­so­va od stra­ne NA­TO. Pred­stav­ni­ci Ju­go­sla­vi­je su od­bi­li ul­ti­ma­tum, što je re­zul­ti­ra­lo agre­si­jom NA­TO na Ju­go­sla­vi­ju ko­ja je ot­po­če­la 24. mar­ta 1999. go­di­ne. De­vet­na­est čla­ni­ca NA­TO po­ve­le su va­zdu­šni rat, bom­bar­du­ju­ći ne­se­lek­tiv­no 78 da­na i ci­vil­ne i voj­ne objek­te, što ni­je za­bi­lje­že­no u isto­ri­ji ra­to­va­nja. Ovo bom­ba­ro­va­nje je iza­zva­lo hu­ma­ni­tr­nu ka­ta­stro­fu, ra­za­ra­nje in­fra­struk­tu­re i obje­ka­ta neo­p­hod­nih za ži­vot, kao i eg­zo­dus sta­nov­ni­štva. Naj­te­ži zlo­čin po­či­njen u Evro­pi na­kon ho­lo­ka­u­sta.

De­vet­na­est čla­ni­ca NA­TO po­ve­le su va­zdu­šni rat, bom­bar­du­ju­ći ne­se­lek­tiv­no 78 da­na i ci­vil­ne i voj­ne objek­te, što ni­je za­bi­lje­že­no u isto­ri­ji ra­to­va­nja

Čla­ni­ce NA­TO, pred­vo­đe­ne SAD-om, svr­sta­le su se na stra­nu po­bu­nje­ni­ka, u su­prot­no­sti sa osnov­nim prin­ci­pi­ma me­đu­na­rod­nog pra­va